Francuski pesnik, Robert Desnos rodjen je u Parizu, 4. jula 1900. godine, u starom delu grada, nedaleko od nekadašnje Bastilje. U početku je bio hipnista, a kasnije dadaista, zajedno sa Bretonom (André Breton), Carom (Tristan Tzara), Aragonom (Louis Aragon)…
Od 1922. godine prelazi u nadrealizam, da bi od krize pokreta, 1930. godine, postao jedan od njegovih najaktivnijih branilaca. Vodio je polemiku i sa Andre Bretonom. Jedan njegov spis nazvan je Treći manifest nadrealizma. Zajedno sa Remboom (Arthur Rimbaud) , Apolinerom (Guillaume Apollinaire) i drugima, Desnos ulazi u red prvih pesnika francuske moderne poezije. Tokom tridesetih godina dvadesetog veka, Desnos je bio aktivan na radiju, gde je doprineo razvoju čitave plejade dramskih umetnika. Kod njega su se sastajali Ernest Hemingway i John Dos Passos. U to vreme, Desnos se bavio pisanjem filmskih scenarija. Pisao je i stihove za decu.
„Nikada jedna pesma Pola Valerija nije uticala toliko, da življe zakuca srce mladog čitaoca, dok su pesme Elijara, Rene Šara, i Desnosa izazivale uzdahe i odavale dela „puna dinamita“ Pjer Berže u Studiji o Desnosu.
Robert Desnos (1900 -1945)
PESME TAJANSTVENOJ
I
(1926)
Toliko sam sanjao o tebi
Da si već izgubila svoju stvarnost.
Ima li još vremena da dosegnem do tvog živog tela
i da ljubim na tvojim usnama rađanje
glasa koji mi je drag.
Toliko sam sanjao o tebi
da se moje ruke – navikle da grleći tvoju senku
sklapaju prazne na mojim grudima –
možda neće ni moći
saviti oko stvarnih oblika tvoga tela.
I da ću pred stvarnim izgledom onog što me proganja
i vodi već danima i godinama,
postati nesumnjivo i ja samo jedna senka.
O sentimentalna nedoumice!
Toliko sam sanjao o tebi da možda više nije ni vreme
da se probudim. Stojeći spavam izložen telom
svim spoljnim izgledima života i ljubavi,
i tebi jedinoj, koja još nešto znači za mene,
teže ću moći da dodirnem čelo i usne,
nego bilo koje usne i bilo koje čelo na koje budem naišao.
Toliko sam sanjao o tebi,
toliko koračao, razgovarao, spavao sa tvojom zamišljanom slikom
da mi možda ni ne ostaje više ništa drugo,
do da budem samo slika između slika, i sto puta više
senka nego senka koja se šeta i koja će se šetati
veselo po sunčaniku tvoga života.
II
(1945)
Toliko sam puta sanjao o tebi,
Toliko lutao, toliko govorio,
Toliko voleo tvoju senku,
Da mi više ništa nije ostalo od tebe.
Ostaje mi samo da budem senka među senkama,
Da budem sto puta više senka nego senka,
Da budem samo senka koja će dolaziti
i ponovo navraćati u tvoj život pun sunca.