Zdenka Valent Belić – Radost Stvaranja

„Sve je u životu moguće, samo je pitanje enegrije koju uložimo.“ Zdenka Valent Belić

Zdenka Valent Belić iz Novog Sada, glavna je i odgovorna urednica časopisa za kulturu i književnost „Nový život“, pesnikinja, esejistkinja, književni prevodilac i stalni sudski prevodilac za slovački jezik. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, 2000. godine. Doktorirala je na Katedri estetike na Filozofskom fakultetu Univerziteta Komenski u Bratislavi. Poeziju, prozu, eseje, kao i naučne kritike objavljuje u brojnim časopisima u Slovačkoj i Srbiji (Slovenské pohľady, Romboid, Orol tatranský, Nový život, Literárny týždenník, Letopis Matice srpske, Sveske, Naš Trag…). Prevela je mnogo knjiga poezije i proze. Dobitnica je nagrada za prevod i poeziju. Koautorka srpsko-slovačkog rečnika, organizator književnog savetovanja i članica Organizacionog odbora Medjunarodne naučne konferencije „Kulture, identiteti, književnosti“. Zamenica predsednika Društva Novosadskih Književnika. Radila je u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, a od 2012. zaposlena je i u Pokrajinskoj Vladi.

Naučni i književni rad Zdenke Valent Belić, u velikoj meri se zasniva na očuvanju i negovanju kulturnog identiteta Slovaka u Vojvodini – kako na povezivanju vojvođanskih Slovaka sa maticom, tako i na svojevrsnom očuvanju veza između dve zemlje.

Zahvaljujući Vašem radu na prevođenju knjiga slovačkih autora na srpski jezik, u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, danas postoji obimnija polica sa delima slovačke književnosti na srpskom jeziku. Koliko je ljubavi  i zalaganja potrebno da se uloži u takvu vrstu „misije“? Sa kakvim „izazovima“ ste se suočavali tokom godina?

„Kada čovek živi u skladu sa svojom “misijom”, odnosno kada radi na obistinjavanju ideje u koju najiskrenije veruje, trud nije napor već ostvarivanje, ni dugotrajno zalaganje nije mučenje, već kreacija i ispunjenje – jer radost stvaranjadaleko nadrasta umor ili zamor. Uzgred, ne umara se čovek poslom, već lošim osećanjima…

Prvi deo tog nauma je približavanje slovačke književnosti u Srbiji, i srpske književnosti u Slovačkoj. Slovačka književnost je štivo na kom sam odrastala s obzirom da su kolektivna prava nacionalnih manjina u Srbiji na tako visokom  nivou da omogućavaju pripadnicima manjinskih zajednica da celokupno školovanje, od predškolskog do akademskog, pohađaju na maternjem jeziku i po posebnim programima. Zaposlivši se u GBNS, shvatila sam da ono šta ja najbolje i najprisnije poznajem, što jeste deo mog bića, spoznaje i obrazovanja, je za sugrađane i prijatelje velika nepoznanica. To je bila jasna poruka koju mi je sudbina poslala. Prevela sam od tada preko pedeset knjiga, mahom romana, zbirki pripovedaka u poslednje vreme poeziju, sačinila antologije i izbore, birajući pre svega reprezentativna ostvarenja savremene slovačke književnosti i dalje je onog što nije prevedeno, strano i nedostupno, daleko više…

Kada je reč o drugom delu “misije”, t.j. o očuvanju identiteta vojvođanskih Slovaka, tu je pre svega rad na uređivanju časopisa, čiji prvenstveni zadatak je podsticanje, negovanje i objavljivanje pisane reči ove zajednice, ovog manjinskog književnog konteksta, ali i naučne misli (nalazi se na sci listi kategorisan kao M 53). Smatram da je meni lično taj časopis pružio u najmanju ruku onoliko koliko sam ja dala njemu. Jer ljudski duh je kao sunđer, ispuni se onime u šta ga umačemo. Ako je urednik svaki dan u prilici da bude u dodiru sa valjanom poezijom, prozom, dramama, esejima, onda je to privilegija – onda je njegov duh počesto u zdravom okruženju a sagovornici mu postaju veliki mislioci. Još je Frojd rekao da smo mi ono što radimo a ja dodajem da je sve u životu moguće, samo je pitanje enegrije koju uložimo. 

Izazova u oba slučaja svakako ima, ne samo na nivou teorijsko-intelektualnom, stručnom, jezičkom, terminološkom… već pre svega na nivou materijalno-organizacionom. Bilo je tu svega, čak i ukidanja finansiranja od strane sopstvene zajednice (čuvena priča o baricama i krokodilima), ali do sada su prepreke bile rešive a dobri projekti su kao voda – uvek nađu svoj put…“

Koliko se savremena slovačka književnost oslanja na klasičnu, i šta je to što ih povezuje? Koja su to dela koje biste preporučili čitaocima koji se zanimaju za slovačku književnu umetnost?

„Slovačka književnost je imala više perioda expanzije i perioda recesije i te su faze naravno dolazile sa čestim promenama u društveno-političkom uređenju regije, u promenama klime… Mada i periodi svedenih kulturnih politika imaju svoje umetnike koji su uspevali da pronađu adekvatan izraz. Slovački narod kao nacija se kasno konstituisao, tek u drugoj polovini devetnaestog veka, i zato se u korpus slovačke književnost ubrajaju i tekstovi koji su pre toga nastajali na latinskom, nemačkom, mađarskom i češkom jeziku, a sa prostora današnje Slovačke. Poletne faze su bile u vreme romantizma (druga polovina 19. veka), zatim prve dve-tri decenije 20. veka, ali nezapamćenu slobodu i kvalitativno-kvantitaivnu ekspanziju slovačka književnost dobija nakon Plišane revolucije 1989. godine i oslobađanja diktata soc-realizma u umetnosti. A to je već savremena književnost. Smatram da je to ono što u slovačkoj književnosti najviše vredi. Pre svega pojavio se značajan broj proznih pisaca, a pripovetka, ubrzo i roman, pokazali su se kao dominantan književni izraz. U tom periodu se takođe pojavio veliki broj publikacija koja su nastajala u vreme totalitarizma, ali su tek u tom trenutku mogle da budu objavljene. Ta dela se ubrajaju u angažovanu književnost i mahom se obračunavaju sa autoritarnim režimom. Ako govorimo o savremenim autorima, čija dela pretenduju na atribut slovačke klasike, to su svakako svi romani objavljeni u okviru edicije Sto slovenskih romana u Arhipelagu, a tu mislim na autore: Anton Balaž, Stanislav Rakus, Dušan Mitana, Vincent Šikula, Pavel Vilikovski… U IK Agora takođe postoji vrlo kvalitetna edicija slovačke proze a izdvajam Rudolfa Slobodu, Dušana Dušeka, Etelu Farkašovu, Moniku Kompanjikovu, Juraja Šebestu… Nekoliko knjiga je objavljeno van edicija kod više izdavača i takođe zaslužuju pažnju, kao: Pavol Rankov, Mihal Hvorecki (Sezam book), Dušan Šimko, Ivana Dobrakovova, Rut Lihnerova (Prometej)… Brojni mladi talentovani pisci, poput Alene Sabuhove, Ondreja Štefanika, itd. čekaju svoj red, odnosno u toku su pripreme za štampu njihovih knjiga.“  

„Pisana reč je neka vrsta “večnog plamena” posebno u onim zajednicama kojima je asimilacija stalno pred vratima.“ Zdenka Valent Belić

Tokom 2015, stupili ste na mesto glavnog i odgovornog urednika časopisa Nový život (Novi Život), koji je zvanično osnovan, 1949. godine. Interesantan je podatak da ste i prva dama koja se našla na toj poziciji. Šta sve podrazumeva Vaš rad, i na čemu se zasniva očuvanje ove svojevrsne medijske institucije Slovaka u Vojvodini?

„Časopis je pre toga postojao pod imenom Naš život (10 godišta), međutim iz nekih razloga taj se period ne ubraja. Faktički to znači da ova periodika ima preko 80 godina, ali i bez tih godišta ovo je najstariji slovački književni časopis na slovačkom jeziku koji izlazi van teritorije Slovačke a drugi je po starosti kada je reč o svim književnim časopisima na ovom jeziku. Stariji su samo Slovački pogledi koji imaju zamalo tako dugu tradiciju kao Letopis Matice srpske a koji je pak najstariji živi književni časopis na svetu. Ovo može da zvuči pomalo kao neko razmetanje brojevima, međutim sve i da jeste tako, svedoči da slovački i srpski narod potvrđivanje svoje kulture doživljavaju kroz jezik i pisanu reč (što je čest slučaj kod malih naroda čiji je identitet i privredno-ekonomska nezavisnost često ugrožena) i da zato naglašavaju tradiciju i trajanje. Ovo je ujedno odgovor na pitanje koju funkciju vrši ovaj medij. Sem već pomenute – održavanje manjinskog književnog konteksta, ima ulogu i na čuvanju visokog nivoa standardnog jezika, izražavanje na ovom jeziku podstiče i naučnu i estetsku funkciju maternjeg jezika kod ovdašnjih Slovaka. A pisana reč je neka vrsta “večnog plamena” posebno u onim zajednicama kojima je asimilacija stalno pred vratima. Dok su ostali elementi narodne kulture spoljašnji, manifestacioni ili pojavni, na primer nacionalne nošnje, gastronomija, zanati… Šta nužno vremenom postaje deo prošlosti i muzejskih postavki, jezik je onaj deo identiteta koji je živ, produktivan i perspektivan. Verujem da će na ovim prostorima još dugo postojati kulen, herovke li neko drugo slovačko jelo I onda kada više nijednog Slovaka na ovim prostorima ne bude bilo, međutim samo dok postoji živi jezik možemo da govorimo da postoji zajednica, kultura i specifični identitet. 

Takođe smatram da je za Novi život dobro da insistira na funkciji koja proizilazi iz specifične kontaktne pozicije. Jer ostale tekstove mogu da objavjuju i drugi književni časopisi, ono što je direktan rezultat interkulturalne slovačko-srpske zajednice i komparativnih izučavanja – tu specifičnost treba čuvati kao dragocenost jer je u njoj šansa povećanja značaja za širu zajednicu.“

Dolaskom na mesto urednika, Zdenka Valent Belić, pokrenula je razgovore o identitetu između savremenih slovačkih i srpskih književnika. Nastao je serijal od 14 razgovora koji su objavljeni u knjizi „Imigranti u Vavilonskoj Kuli“, koja je prevedena  i na slovački jezik.

Knjiga  je imala veoma dobar prijem kod čitalaca, ali i kod književne kritike. Do kakvih saznanja su ovi tematski razgovori doveli? Da li postoji ideja da se ovakva praksa nastavi, i u kom pravcu bi se kretale teme?

„Razgovori i knjiga, imali su tako dobar odjek kod čitalaca ali i u naučnoj, akademskoj sferi (zaključujem po citiranosti) da bi svakako sa tim trebalo nastaviti i pripremiti novi ciklus razgovora. Ovde je reč o vrhunskim piscima i misliocima koji su se ovom temom i pre toga bavili u svom književnom i naučnom radu, a takođe je reč o ljudima koji su iskustvo izmeštenosti iz izvornog konteksta imali u ličnom prtljagu. Pomenuću radi ilustracije da su bili uključeni: David Albahari, Vladimir Pištalo, Vesna Goldsvorti, Zoran Đerić, Laura Barna… a s druge strane: Dušan Šimko, Zvonko Taneski i mnogi drugi. Njihovo razvijanje ovog pojma kroz trijaloge dovelo je prirodno do brojnih autopoetičkih uvida. U neku ruku mi smo ih isprovicirale da sagledaju ko su zapravo, zašto pišu i zašto upravo tako pišu, što je svakako interesantno poznavaocima dela ovih pisaca. Kada je reč o pojmu identitet došli smo do zajedničkih zaključaka o kompleksnosti ove pojave i njenog vitalnog značaja za život svakog pojedinca obzirom da je reč o suštinskoj, elementarnoj, esencijalnoj pojavi, te da se ona može, ali ne mora vezivati za spoljašnje imenitelje – čoveku je možda lakše da sebe razume kroz određeno pripadanje -bilo naciji, polu, ulozi u društvu, zanimanju… ali sve su to samo pomagala samopoimanja. Identitet – ono što jesmo – čak i ovim kategorijama legitimno može da uzmiče.

Intervujisani pisci su se, naravno, doticali i drugih tema iz oblasti kulture, pre svega kulturne bliskosti naša dva naroda. Još jedna fantatična posledica ove knjige i procesa rada na njoj je zbližavanje pisaca koji su bili direktno pozvani na međusobnu saradnju. Tako da do danas sarađuju, posećuju se, međusobno čitaju, citiraju i promovišu pisci kao Dragan Velikić sa Dušanom Šimkom, Zoran Đerić sa Zvonkom Taneskim, itd. To je vrlo opipljjiv benefit postojanja jednog ovakvog časopisa. Time je on postao kulturna platforma slovačko-srpskih kulturnih i književih veza.“ 

Tokom 2018, kao zajedničko izdanje Društva slovačkih pisaca iz Bratislave i novosadskog Grafomarketinga, objavljena je dvojezična poetsko-likovna publikacija “Eterizacija van konTEKSTa”. Zbirka je ilustrovana kompjuterskim grafikama akademske umetnice Jane Vjerg, dok je vizuelnom izgledu u velikoj meri doprineo graficki dizajner Dusan Valent.

U knjizi, metaforički ukazujete na dva suprotstavljena aspekta – na ljudsku težnju za duhovnošću, kao i na „prostor“ u kome se odvija proces spoznaje čoveka. Na koji način se prožimaju ova dva segmenta u Vašoj knjizi, i do kakvih zaključaka dovode? Šta je po Vašem mišljenju, a s tim u vezi, jedna od misija poezije?

„Eterizacija je u stvari nastala kao svojevrsni poetski nastavak Imigranata, odnosno to je moj lični pokušaj da proniknem do dubine mog pesničkog jezika – zanimalo me je koji je moj unutrašnji jezik i zaključila sam da su to oba jezika podjednako. Neke pesme su nastale na slovačkom a druge na srpskom, sasvim ravnopravno. Termin u naslovu je iz medicije, tačnije iz anesteziologije i znači opijanje, omamljivanje eterom, ali je takođe i izvedenica od reči eter – vazduh koji su udisali bogovi na Olimpu (za razliku od običnih smrtnika, koji su disali aer), a zapravo je metafora pisanja i recepcije poezije. KonTEKST je naravno igra grafičkim prikazom reči radi podcrtavanja prostoronosti i autonomnog postojanja u tekstu kao telu pesme, a to znači da najzdravije potojanje je – biti van tog konteksta, van uslovljenosti, van pravila… To je već nastojanje čoveka za postizanjem potpune slobode i nezavisnosti, ali i teskobni zaključak da je to moguće jedino u prostoru imaginacije i mašte. Time poezija, književna reč postaje realnija i važnija od same stvarnosti i jedina relevantna egzistencija za lirski subjekat. Postoji još jedno značenje reči eter. Označava najmanji neizmereni prostor unutar atoma između protona i neutrona, za koji neki naučnici tvrde da zapravo ne postoji i da je to oblik čiste energije. To nešto, koje je ništa a sve, može biti metafora ljudske duše. Niko ne može da dokaže da je poseduje, a bez nje ni njega, ni misli koja to postojanje promišlja, nema.“

Apokrifi po Lilit

Dobitnik ste i prestižne nagrade „Stražilovo“ za zbirku pesama „Apokrifi po Lilit i druga prokletstva“. Kroz poeziju ste izneli svoju viziju sveta i ponudili drugačiji aspekt istine, preispitujući tabue i ustaljena uverenja. Koliko je u današnje vreme teško izmeniti uvrežena mišljenja i stavove kod ljudi, i da li je to uopšte moguće? Koliko Vam, i na koji način, poezija pomaže da ostanete svoji i „slobodni“?

„Bilo bi vrlo ambiciozno misliti da mi išta možemo promeniti, ali svakako moramo svedočiti o istini onako kako je vidimo.

Apokrifi su zabranjeni ili nekakonizovani spisi, suprotni od dogme i zvanično proklamovane istine. Insistirati na apokrifima je u neku ruku otpadništvo, ali naravno može biti i književna poza u polifoničnom svetu, nešto kao izbledela reprodukcija prokletih pesnika. Možda i neko upozorenje, ali i svest da je određeno sputavanje slobode govora i slobode mišljenja, kao i kanonizacija kao paralelni proces, stara i vazda prisutna boljka ljudskog društva.

Lilit je bila prva Adamova žena ona koja za razliku od potonje Eve nije napravljena od njegovog rebra kao sekundarna i potčinjena, već od istog materijala kao i sam Adam, a to znači kao jednaka i ravnopravna. To implicira određeni nezavisni ženski pogled u tim pesmama, žensku stranu priče, na primer o Lotovoj ženi, o pogromu u Pompeji, i u ovim pesmama u funkciji metafore neprihvatljivosti potpune ženske slobode i estetizovanog krika potrebe za nezavisnošću od muških merila stvarnosti.“    

Vaš naučni i književni rad, izuzetno je cenjen od strane Vaših  kolega, ali i od strane knjževne kritike. Matica Srpska, kojoj ste posvetili rad, istraživanje i knjigu „Slika Srba u Slovačkoj književnosti“, ove godine je objavljuje na srpskom jeziku. S tim u vezi, i tema Vaše doktorske disertacije odnosila se upravo na ovu tematiku – Imagološki podsticaji za savremenu književnu estetiku – slika Srba u slovačkoj književnosti . U toku istraživanja pratili ste šest vekova književnosti. S obzirom na to da se imagologija kao naučna disciplina zasniva na tezi da ne postoji apsolutno istinita slika, šta sve podrazumeva takvo istraživanje?

„Istinita slika ne postoji, postoji samo konstrukt – tvrdi imagologija kao nauka, zato se i ne bavi dokazivanjem da je prikazana slika određenog naroda u književom delu tačna ili pogrešna (jer i ono sa čime bi poredila je takođe konstrukt), već nastoji da je opiše (kako vidimo jedni druge) da je rastumači (zašto), kontekstualizuje (kada, gde i usled čega).

Posmatrala sam jako dug vremenski period, odnosno od najstarijih sačuvanih spisa u kojima se pominju Srbi do danas, jer sam želela da dokažem da se slika jednog naroda u kulturnom kontekstu drugog jako teško menja, odnosno da dugo opstaje. Menjaju je epohe, društvena uređenja, poetike, politike, ideologije… a način kako gledamo jedni druge opstaje. To svedoči o snazi simboličkih odnosa, o silini koju ima imaginacija i svest jer sve to itekako ima posledice i na stvarne geopolitičke odnose i život ljudi i zajednica. Analizirala sam samo književne tekstove, jer su za ovo istraživanje najpodesniji. Književnost ima dugo trajanje, stalnu aktualizaciju kroz kanonizaciju tekstova i sa čitaocem uspostavlja prisan odnos i poverenje, što znači da ima i veliki uticaj na formiranje mišljenja. Međutim volela bih da obavim slična istraživanja, ako bi mi nekad obaveze dozvole, na publicističkim tekstovima, kritici, feljtonima, kolumnama, memoarskoj literaturi, putopisima… Međutim, pretpostavljam da bi opisana slika Srba kako sam je zabeležila u beletristici bila vrlo vrlo slična, ako ne istovetna.“   

„Za dobrog prevodioca je važan osećaj za stil, za emotivni naboj iskazanog, za meru ekspresije… Od toga zavisi tačnost i boja zvuka za iskusnog muzičara.“ Zdenka Valent Belić

U toku stručnog seminara o prevođenju slovačke književnosti na strane jezike, koji je 2012. godine održan u Bratislavi u Literarnom Informacionom Centru, Zdenki Valent Belić je dodeljena prestižna nagrada „Pavel Orszag Hviezdoslav“ za prevod i promovisanje slovačke književnosti u svetu.

U kojoj meri, kao prevodilac, primećujete promene, kako u slovačkom, tako i u srpskom jeziku, koje su neminovno uzrokovane ubrzanim tehnološkim progresom i promenama u društvu? Koliko se književni jezik izmenio i koliko su te promene dobre, a koliko loše sa lingvističkog aspekta?

„Jezik se jako promenio i postoji trend ne samo pojave nove leksike koja se odnosi na tehnologije i njihovo korišćenje (šerovanje, skrinšotovanje, bagovanje i sl.), već se anglicizacija jezika odvija i na nivou sintakse, morfologije, tvorbe reči itd. Već generacija naše dece koristi drastično drugačiji jezik od nas. Međutim, treba biti svestan da je jezik živ i uvek je živ i bio, otuda u srpskom jeziku puno turcizama, germanizama, hungarizama… Svaka epoha imala je svoje uticaje i svoje izazove, a te promene se ne mogu kontrolisati niti zaustaviti na silu i po svaku cenu. Ne znam da li je to nužno loše – jezik promenama uvek nešto dobija a nešto gubi. Ja nisam zagovornik konzerviranja stanja ni u kom smislu, niti sam po prirodi kritičar mladosti i drugosti – naprotiv. To prepuštam konzervativnijim osobama i dopuštam im da jesu u pravu u ovoj meru u kojoj oni sami veruju u to. 

Jezik književnosti treba da bude živ, aktuelan jezik, govorni jezik (ukoliko je reč o karakterizaciji likova i sl.), ali samo do određene mere. Postoji opasnost da ako je delo napisano u prevelikoj meri na žargonu, odnosno na jeziku koji se brzo troši i čiji je rok trajanja vrlo kratak, da će već kroz par godina sama knjiga postati narazumljiva, nekomunikativna, ili da će imati tek lokalnu recepciju. Zato pravi pisac, ali jednako i pravi prevodilac treba da zna da proceni ispravnu meru svog alata. Standardni jezik uostalom i ima tu funkciju da obezbedi recepciju i razumljivost na prostoru čitave jezičke zajednice i to kroz duže vremensko trajanje. Za dobrog prevodioca je važna osećaj za stil, za emotivni naboj iskazanog, za meru ekspresije… Od toga zavisi tačnost i boja zvuka za iskusnog muzičara.“

Protekla godina, iako teška u mnogim segmentima života, donela je i neke interesantne projekte, a pokrenute su i nove ideje. Sa Društvom novosadskih pisaca, izdali ste drugu knjigu u ediciji „Novi Duhovni Most, „Novi sad – Bratislava“. Da li može da se kaže da ste na dobar način iskoristili period izolacije i koliko je simbolike bilo u svaranju, pa i u samom konceptu knjige?

„Društvo novosadskih pisaca je odredilo sebi više ambicioznih, ali u suštini vrlo realnih i smislenih ciljeva. Uspostavljanje bliske i konkretne saradnje sa regionalnim udruženjima i gradovima po inostranstvu je jedan od njih. To konkretno objavljivanje zajedničkih publikacija, međusobno upoznavanje i promovisanje knjiga, prevođenje, učešće na festivalima, razmena misli, enegrije i saznanja… Prva knjiga u ediciji Novih duhovih mostova bila je “Novi Sad – Temišvar, a priredo ju je Ioan Baba. Druga knjiga predstavlja saradnju sa Klubom nezavisnim pisaca iz Bratislave. U njoj se nalazi 20 pesnika DNK, a 20 KNS, što zajedno čini 20+20 – simboliše godinu otežanog putovanja, komplikovane I naizvesne saradnje a godinu skoro nemoguću za susretanje. I upravo zbog toga smo rešili da izgradimo i ovaj duhovni most. Mi smo, istina, planirali sa će tih ličnih susreta sa partnerskim piscima biti nauporedivo više, ali ne da se korona… Trenutno je u pripremi sličan zbornik srpsko-mađarski zbornik lirike Novi Sad- Budimpešta, zatim rusko-srpski, bugarski itd.“

Na Vaš celokupni rad me je podsetio tekst, koji ste nedavno napisali za portal „Ženski Muzej“, a u kojem govorite o počecima udruživanja slovačkih žena u Vojvodini. Pažnju ste posvetili Udruženju koje je osnovano 1921, pod vođstvom Ljudmile Hurbanove. Šta nam ovo Udruženje poručuje i govori upravo na temu značaja i uloge žene, kako u drštvu i državi, tako i u kulturi jednog naroda? 

„Slovačka ženska udruženja u Vojvodini nastala su po modelu ženskih udruženja s kraja 19. veka u Slovačkoj, pre svega udruženja Živena koje je odigralo ogroman značaj u procesu konstituisanja slovačkog naroda. Naime, u vreme slovačkog narodnog pokreta i kodifikacije slovačkog književnog jezika, u Ugarskoj su postojale jake političke tendencije u smislu gušenja tih napora, tako je u jednom periodu bio zabranjen rad svih društava, institucija i organizacija koje su sadržale slovački nacionalni prefiks. Jedino je Živena kao žensko udruženje moglo da nastavi sa radom i ono je zaista u velikoj meri nadomeštallo nepostojanje drugih ustanova.

Centralno udruženje čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS, osnovano nakon Prvog svetog rata pre svega su zagovarala borbu za ženska prava, kao i jačanje njihove samosvesti, aktivno učešće u kulturnom životu i preuzimanje odgovornih zadataka. Po mnogim pitanjima bile su ispred svog vremena. Čak bih istakla da su mnogo polagale na obrazovanje devojaka i njihovo osvešćivanje u smislu sopstveih ljudskih I radnih prava. Inicirale su rezoluciju o zaštiti Slovakinja, među kojima je bilo mnogo mladih devojaka, koje su kao posluga (bedinerke) radile u Beogradu. U rezoluciji se zahtevalo da se za potrebe vaspitno-obrazovnog rada na službi u Beogradu obezbedi nedeljom popodne jedna učionica u nekoj od beogradskih škola, da bi ih osnažile i popravle njihov socijalni status. Moram da napomenem da i danas postoji bezmalo u svakom selu žensko udruženje, ali da se ne bave ovako ozbiljnim temama, već su mahom svedena na proizvodnju ručnih radova i prodaju gastronomskih proizvoda.“

Kakva je trenutna slika slovačke književnosti u Vojvodini? Zamolila bih Vas i da nam kažete gde čitaoci mogu da pronadju Vaše zbirke pesama, kao i prevode slovačkih autora?

„Slovačka vojvođanska književnost je jedino sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka (kada je i sama zajednica dostigla svoj kvantitaivni vrhunac od 75 000 pripadnika) imala diferenciranu generacijsku i poetičku raznovrsnost. Od 90 godina u ovom književnom kontekstu postoji dugosilazno konstatno kvantitativno-kvalitativno osipanje. Među aktivnim piscima svakako treba istaći ostvarene književniek a to su Vićazoslav Hronjec, Vjera Benkova, zatim pisci poput Zlatka Benke, Ladislav Čanji, Martin Prebuđila, Marije Kotvašove Jonašove i drugih. Brojne pisce koji su poreklom iz Vojvodine, a vratili su se u Slovačku, ubrajamo i dalje u naše redove . (Poslednje decenije je obeležila velika migracija slovačkog stanovništva u Slovačku). Njihove knjiga mahom objavljuje Slovački izdavački centar, nešto manje Hlas ľudu i Matica slovačka.

Kada je reč o mojim knjigama prevoda, svakako treba potražiti kod samih izdavača. Pre svega Agore (Zrenjanin), Arhipelaga (Beograd), Prometeja (Novi Sad), Slovačkog izdavačkog centra (Bački Petrovac), Kulturnom centru “Miloš Crnjanski”, (Novi Sad), Matici srpskoj (Novi Sad)… Ukoliko je neko zainteresovan za knjige koje su objavljene u Slovačkoj a koje su nedostupne kod nas, ima ih kod mene i ja ću ih rado pokloniti.“

Iz zbirke „Apokrifi po Lilit i druga prokletstva“

.LOTOVA ŽENA

Šta mi znamo

za čijim se pogledom osvrtala

bežeći iz plamena Sodome?

Od čije je puti ožednela

uzbuđena kao kad sa visoke stene

svom silinom uskočiš

u mlako more

a ono zahvalno raskrili ruke i

pušta je žednu da uroni.

Pena im šišti oko ušiju,

talasi ih bacaju, okreću

hitaju u vis a onda naglo poniru u slanu utrobu

bića.

Prosipala bi naokolo slast kao

pokidanu nisku bisera

od huka svilene vode,

što iz ustiju lekovito izvire.

Zatezanje ulepljene kose obavijene

oko vrata,

dlake u ustima i ukus krvi

od ujeda raspuklih usana.

Znamo li mi išta o tom grotlu

koji kao gvozdeni okov

guši?

Koliko je težak? Uspeva li da ga nosi

uskovitlano telo a da se s njega ne otkine?

Upijala bi u sebe pijavicu tornada

Koja trga stabla,

I čupa ih iz korena,

prosipa busenovu zemlju po tlu,

kao teglu lešnika

slučajno u zanosu rukom oborenu.

Staklo je puklo a plodovi se raskotrljaše po drvenom podu

čak pod prozorsko okno.

Gde je sad taj gomorski prozor

kroz koji se okom vraćala?

Prosula je tamo lešnik i bisere,

ili pokidala brazletnu,

minđuše nemarno spustila pod krevet,

prešla slučajno preko bačene bele košulje

nakon ritualnoga prinošenja žrtve sopstvenog tela

najmoćnijem Bogu?

Šta je znao o njenom paklu

onaj koji joj je namenio raj a grad zapalio,

iz kog je sad u trku kao okrivljenu izvode

dok stresa sa sebe strast kao neobrisane kapi vode

noseći svoje poslednje zrnce soli pod jezikom.

Šta mi uopšte znamo?

#ZdenkaValentBelic #ZdenkaValentovaBelicova